Josip Kuže, dvadesetogodišnji igrač Dinama: Moj glavni cilj je da završim fakultet (1973)



Jul 1973: Vimbldon osvojili Jan Kodeš i Bili Džin King... Dejvid Bedford i zvanično promovisan u najbržeg trkača svih vremena - "Leteći Englez" za čitavih 7,4 sekundi poboljšao svetski rekord na 10 kilometara... Oženili se i, prema rečima prijatelja, "sasvim smirili", naši fudbalski reprezentativci Franjo Vladić i Ilija Petković... I dalje traju prepucavanja između Branka Oblaka i uprave Olimpije, nakon što je popularni Brane prešao u Hajduk... Ko je bio najbolji fudbaler svih vremena? Na to pitanje odgovaraju domaći fudbalski asovi - Stjepan Bobek: "Alfredo Di Stefano i Pele su za čitavo koplje ispred svih"; Branko Zebec: "Bez dileme bih glasao za Di Stefana i Puškaša, oni su fudbalu dali poseban, novi smisao"; Bernard Vukas Bajdo: "Video sam trojicu boljih od Pelea, to su Di Stefano, Metjus i Puškaš"... Postoje li "dirigenti" igre u našim klubovima? Naši treneri kažu - Miljanić: "U Zvezdi je to Miroslav Pavlović", Edin Sprečo: "Nakon dugogodišnje dominacije Osima, u Željezničaru je Josip Katalinski postao glavni stimulator naše igre", Domagoj Kapetanović: "Dirigent igre je neophodan, ali ga je vrlo teško odabrati. U Dinamu je Josip Lalić vrlo zahvalna ličnost za takvu dužnost, ali samo do izvesne mere"... Ipak, novinarska pažnja ovog meseca nije bila usmerena ka Laliću, već njegovom sve zapaženijem klupskom drugaru...

"Kuže sa zadovoljstvom govori o fudbalu, iako iz njega treba izvlačiti reči. Isuviše je skroman i povučen. Ipak, sve vidi i sve ga interesuje. Za svoje uzore smatra Ramljaka, Katalinskog i Stepanovića. Voleo bi da igra kao oni".



Kad je Dinamo, u proleće 1968. godine preko novinskog oglasa pozvao talentovane mladiće da se jave na stadion u Maksimiru, među njima je bio i 16-godišnji Josip Kuže.

Koštunjav, bledolik, visok 177 sm, a težak 53 kg, više je ličio na neishranjenog momčića kojeg bi trebalo poslati u neko planinsko oporavilište, nego na kandidata za juniorski tim.

Stidljivi momak tužnog osmeha ubrzo je, međutim, demantovao sve one koji su eventualni sud o njegovim fudbalskim kvalitetima doneli na osnovu izgleda.

Stručnom oku trenera Horvateka nisu izbegli talent i intuicija ovog mladića, kad su mu dali loptu i pustili ga da pokaže šta zna u igri.

Selekcija je trajala sedam dana.

Preko 400 dečaka pokušalo je da svoje snove realizuje na fudbalskom polju. U današnjem prvom timu »plavih« igra samo Josip Kuže.

To je isto uspelo još jednom mladiću. Njegov kolega Breber, koji trenutno igra za Maribor, biće uzet u širi izbor kandidata za prvi tim maksimirske ekipe.

Kaže se da fudbalsko školovanje jednog igrača traje najmanje šest godina. To znači da budući fudbaler treba da dođe pod stručno oko trenera u svojoj dvanaestoj godini, da bi u osamnaestoj bio zreo za prvi tim. Josip Kuže je, međutim, zakasnio, gotovo pune četiri godine.

Ali, ipak, stigao je na cilj pre mnogih drugih. Kao dvadesetogodišnjak, ili tačnije 4. juna 1972. godine, oblači dres prvotimca Dinama, u prvenstvenom meču u Splitu sa Hajdukom.

Tadašnji trener »plavih« poklonio je poverenje ovom fudbaleru. Dražan Jerković video je u njemu sve ono što treba da ima pravi fudbaler.

I nije se prevario. Od tada pa do danas, Kuže je odigrao šezdesetak utakmica za Dinamo, postavši ne samo standardni prvotimac, nego i fudbaler kojeg je savezni kapiten Boškov pozvao za mladu reprezentaciju Jugoslavije u tri meča (Bugarska, Rumunija i Grčka).

Mladi Dinamov igrač ima niz kvaliteta koje ostaju nepoznate široj javnosti. Naime, radi se o fudbaleru skromnog ponašanja, fudbaleru koji ne igra atraktivno i bleštavo, ali čiji je učinak izvanredno cenjen - i od stručnjaka i od njegovih drugova sa zelenog polja.

Josip Kuže je unekoliko i fizički stasao. Porastao je za pet santimetara, a njegov skelet popunili su mišići.

Vaga je pokazala da je sad teži za čitavih 15 kilograma (68 kg i 182 sm). Izvanredno je izdržljiv.



Njegov prvi trener Branko Horvatek tvrdi da je ovaj mladić u stanju da za vreme utakmice napravi rekordan broj dugih sprinteva.

Zato ga možemo videti čas pred jednim, čas pred drugim golom.

Josip Kuže je veoma disciplinovan i korektan fudbaler. S njim nemaju problema ni treneri, ni sudije, ni protivnički igrači. Igra pošteno i marljivo.


U poslednje vreme ističe se i kao strelac. Na tri utakmice dao je četiri gola (Boru, Hajduku i Olimpiji 2). Nedavno je u prijateljskom meču savladao i golmana crveno-belih Ognjena Petrovića.

Posle toga nam je rekao:

- Voleo bih da igram centarfora. Mislim da osećam šansu.

Drugog dana, međutim, ponovo je izrazio staru želju - da igra na beku.

U Dinamu sad igra u veznom redu. Zadatke ispunjava izvanredno. I poslednji uspesi »plavih« vezani su svakako i za odličnu igru ovog studenta prava. Na pitanje kakve su mu ambicije u fudbalu, odgovorio je neočekivano:

- Moj glavni cilj je da završim fakultet. Nadam se da ću sa 24 godine imati diplomu pravnika.

Izgleda prosto neverovatno da jedan ovako borben i ambiciozan igrač, koji 90 minuta neumorno trči, koji treninge ispunjava na zaista najbolji mogući način i koji je dogurao do mlade reprezentacije, ne pomišlja da u fudbalu ostvari još više.

Boškov ga, međutim, već ima »na oku«. Svi stručnjaci imaju najpovoljnije mišljenje o njemu, a ne bi se trebalo začuditi da Josip Kuže postane i kandidat za A državni tim.

On, naime, voli fudbal strasno kao i svoj klavir kod kuće. Ako se nečeg prihvati, onda to radi kako najbolje ume.

Kuže sa zadovoljstvom govori o fudbalu, iako iz njega treba izvlačiti reči. Isuviše je skroman i povučen. Ipak, sve vidi i sve ga interesuje. Za svoje uzore smatra Ramljaka, Katalinskog i Stepanovića. Voleo bi da igra kao oni.

Čini se, međutim, da će on igrati kao »Kuže«, jer u svojoj igri poseduje kvalitete sve trojice, naravno u početnim fazama. Ali, kako brzo napreduje, ne treba se začuditi ako rođeni Vranjanac, odakle je došao pre Varaždina i Zagreba (otac mu je vojni muzičar, sada u penziji), ne dogura i znatno dalje...

Napisao: Zijad Kršlak (Tempo, jul 1973.)

Na danasnji dan prije 11 godina Zeko dofurao klinca iz Šibenika. Zanimljivo danas Aki nosi 5 na dresu.

Dinamo - Crvena Zvezda 2:2, 10.9.1978. (60 tisuća gledatelja), jedna od najposjećenijih utakmica Dinama.

Nisam napisao; uglavnom, na toj utakmici je navodno došlo do sukoba navijača pa se desila ovakva gužva na jugu pa se spašavalo obične navijače tako da ih se prebacivalo na igralište. Nema baš o tome nigdje pa ako netko zna više...

S tim da je ovo Tomo Mlinarić, stariji brat Marka Mlinarića.

A frizure su im sve

Sloga Babovac (Ljubuški) - Dinamo 0:3, 21.11.1983, prijateljska

Hajduk - Dinamo 2:0, 14.9.2013.

Dinamo 1982.













Navijači Dinama iz Račinovaca na nekom gostovanju

Navijači Dinama u Ljubljani 1982.

Oduvijek sam volio ove natpise/transparente tipa Navijači Dinama iz tog i tog mjesta ili kvarta Ili tipa po gradovima i kvartovima npr. Osječani, Trnjani i sl.

Vojvodina - Dinamo 1:1 (4:5 nakon penala), 1989/1990.





Hrvatska - Jugoslavija 2:2, 9.10.1999.

Na današnji dan prije 30 godina promijenili su ime kluba u HAŠK Građanski. Tri su glasa bila protiv - Velimir Zajec, Željko Baotić i Saša Kos. Nikad zaboraviti ta imena ljudi sa kičmom

, Željko Baotić i Saša Kos. — Pop corn

Neupućem sam. Sto je danas sa tom dvojicom, da li su i dalje živi?